Your browser version is outdated. We recommend that you update your browser to the latest version.

Знаменити наставници

• Успешни ученици


Знаменити наставници


    Први учитељ у Попучкама био је Милан Ранисављевић (рођен 1875. године у Лукавцу, а умро 1963. године у Ваљеву). Био је одговоран, савестан и добар учитељ. Носилац је Албанске споменице, одликован је орденом Светог Саве.

        Надежда Нада Угриновић
(рођена 1879. године у Ћелијама код Ваљева, а умрла 1953. године у Ваљеву). Удала се за Милана Ранисављевића, и узела његово презиме. Од 1903/04. придружује му се као учитељица у Попучкама.

    Од 1. септембра 1904. године у Попучкама ради и брачни пар Перса и МилорадГрбић. Иначе, Милорад Грбић је рођен 1866. године у Попучкама, од оца Радивоја и мајке Марије. Важио је за једног од најбољих пчелара у Србији. Учествовао је у ратовима 1912–1918. године. Са најстаријим сином Боривојем прешао је преко Албаније. Умро је премлаћен од љотићеваца 18. маја 1942. године у Лозници. Персида Грбић, девојачко Јовановић, рођена је у Лесковцу. Била је вредан и одговоран просветни радник. У Попучкама је радила све до пензије 1924. године.

    Живојин Токовић
(Ужице, 1866 – Ваљево, 1923.) долази за учитеља после пензионисања Персиде Грбић. Био је због нарушеног здравља пензионисан, али је поново активиран због недостатка кадра. Пошто му се здравље знатно погоршало, није могао завршити школску 1922/23. па је привремено ангажована Перса Грбић да заврши започето.

            Милутин Стојановић
ради 1925/26. године (о њему нема детаљних података).

            Косара Николић
(Ваљево, 1906.) долази у лето 1926. године, и ово јој је било прво запослење. Она ради следеће три године. Мештанима је остала у лепој успомени по упорном настојању да организује богатији и разноврснији културно-забавни живот. Посебно је доста радила на ширењу књига у народу и организовању Народне књижнице и читаонице у селу.

        Милорад Баћа Милисављевић
(Ваљевска Каменица, 1899 – Ваљево 1984.). У Попучке је дошао из Пауна, а потом је дуго живео и радио у Ваљеву. Сам је говорио: "За време мог службовања у Попучкама радило се у веома скромним условима. Поред школске зграде имали смо још једну зграду са три одељења. Једно од њих искористио сам да бих организовао ђачку кухињу. Истовремено, организовао сам поправку школског инвентара и крова школске зграде."

        Љубивоје Матић
(Дудовица код Лазаревца, 1905.) и Даринка Матић, девојачко Маливуковић (Шабац, 1908.) долазе 14. 02. 1930. године. Од почетка рата Љубивоје се определио за четнички покрет и доспео је до положаја команданта четничког среза. По окончању рата је стрељан. Од септембра 1941. године до 23. јануара 1942. године школа у Попучкама није радила. Уместо одсутних Матића, за учитеља долази Војислав Јовановић (Кичево, 1911 – Ваљево, 1983.) који је шушкао кад говори па су га ђаци и пријатељи звали "Воја швешка".Касније је прешао у Степојевац, завршио Вишу педагошку школу (група за математику) и био педагошки саветник.

        Сретен Смиљанић
(Качулице, Чачак, 1889 – Ваљево, 1973.). Овде је остао до завршетка Другог светског рата. Оставио је добар утисак и важио за веома доброг и комуникативног човека.

          Лепосава Лепа Живановић (Чачак, 1915 – Београд, 1973.).  Пред долазак у Попучке радила је у Горњој Трепчи код Чачка и као присталица НОП-а била је отпуштена са посла. Уз рад је завршила Филозофски факултет (група за педагогију) и радила као начелник одељења у Министарству просвете Србије и Институту за педагошка истраживања у Београду.

            Драгољуб Цветић (Цвијетић) долази 21. августа 1946. године. Овде остаје годину дана, а онда одлази у Кикинду.

        Јелена Негић, девојачко Максимовић, ради од 4. јула 1946. године. Са њом је школске 1947/48. радила и Недељка Ситников.

       Јулијана Јула Тановић (Пожега, 1926.) и њена сестра од тетке Персида Бела Стефановић, удата Павловић (Пожега, 1926.), радиле су у Попучкама. Имале су доста енергије. У лето 1949. године ишле су са ваљевском бригадом на израду аутопута Београд – Загреб, код Шида, где су водиле и омладину из Попучака и других села.

           Живота Кусуровић Кусур (Бањани, Уб 1908 – Ваљево 1957.) радио је у више места овог краја, па у Дупљају, истуреном одељењу школе у Попучкама.

            Жарко Илић (Миличиница, Ваљево 1896 – Ваљево 1953.), ради 1949/50.

            Милош Бјеловић (Ужице, 1905.) такође је радио у Попучкама.

      Никола Николић (Ђаковица, 1910 – Ваљево, 1965.) и његова супруга Бранка Николић, рођена Грујић (Мионица, 1921 – Ваљево 1991.), радили су неких десетак година, и оставили значајан траг у школи и селу.

           Јосиф Јоца Бунијевац, учитељ из Српских Моравица је са њима радио неко време. Добро је свирао на хармоници, и активно се бавио спортом, посебно фудбалом. Умро је 1991. године.

     Владимир Андрић (Ваљево, 1930.) и његова супруга Олга Андрић, девојачко Радосављевић (Београд, 1930.), радили су у овој школи и били веома цењени и поштовани, а одавде су отишли у Ваљево. Олга је цео радни век провела у просвети, а Владимир је радио неко време као референт за просвету у органима управе Општине Ваљево.

         Богољуб Нићифоровић (Попучке, 1927.) је оставио видан траг у школи и селу. За свој рад добио је више одликовања, награда и других признања.

Поред већ наведених наставника и учитеља велики број вредних и радних људи прошао је кроз школу и за собом оставио запажене резултате. То су: Светислав Јокић (Горњи Мушић, Мионица, 1926.), Миодраг Антонијевић (Ваљево, 1931 – Ваљево, 2001.), Радован Пошарац (Памбуковица, Уб, 1933.), недавно преминула Мирослава Трнавац. Тома Лукић, наставник математике, који сада живи као пензионер у Попучкама, Споменка Лукић, девојачко Лазић (Врело, Уб, 1941 – Попучке 1992.), Бранислава Бранка Лазаревић, Анастасија Наста и Драгутин Станић, Сека и Милан Милосављевић, Љубивоје Адамовић, Олга и Милован Симић, Дмитар Стојанов, Милан Мандић и Душан Нешић.


Успешни ученици

               У протеклих сто година школа у Попучкама била је истински расадник писмености и културе. Део њених ученика после завршетка четири разреда остајао је на селу и настављао да се бави пољопривредним пословима.

Ретки су били појединци који су пре Другог светског рата настављали школовање, а нарочито су малобројни они који су завршавали факултете. Према подацима до којих смо дошли, били су то: агроном Боривоје Бошко Грбић, електроинжењер Иван Грбић, лекар др Божидар Симић, правници Сава Пејић и Никола Јаковљевић и економиста Момчило Јанкићевић.

        После Другог светског рата све више је бивших ученика ове школе који су настављали започето школовање. Неки од бивших ученика постали су и сами просветни радници и вратили се у своју шкоју. То су: Јован Терзић, Милован Симић, Живота Јанкићевић Бибан, Весна Радојичић (удата Бурнић), Славица Лукић и Милован Јовановић, који је завршио Машински факултет и тренутно предаје физику.
 
               Међу бившим ђацима ове школе двојица имају највиша академска звања – доктор наука Радивоје Раша Грбић, који је завршио Медицински факултет у Београду и специјализирао гастроентерологију. Први је у Србији и бившој Југославији почео примењивати ултразвук у дијагностици. Поред рада на клиници, радио је у свим наставним звањима на матичном факултету. Два пута је биран за продекана, а четири пута за декана те највише високошколске установе на Балкану. Од 1990. године је ванредан, а од 1995. године и редован члан Академије медицинских наука и члан Европског удружења за изучавање јетре. Божидар Бранковић (претходно Вучићевић ) завршио је Рударско–геолошки факултет у Београду а 1984. године одбранио докторат из области рударских наука.

             Војислав Андрић је завршио пет разреда основне школе у Попучкама. Годинама је играо рукомет за ваљевски "Металац" и шабачку "Металопластику". Био је професор математике у Ваљевској гимназији. Данас је директор Ваљевске гимназије. Такође је био и на функцији Савезног министра за спорт.

          Међу бившим ученицима школе у Попучкама бележимо и следеће факултетски образоване лекаре, судије: Божидар Симић, Слободан Нићифоровић, директор Дома здравља у Владимирцима, Завода за заштиту здравља у Шапцу – примаријус др Милан М. Јовановић, в.д. директора Медицинског центра у Ужицу и управник болнице у Ваљеву – Милан Ј. Јовановић, Боривоје Станојевић, Ана Симић, Живорад Деспотовић – био је директор Дома здравља у Пецкој и Дома здравља у Лајковцу, Радован Грбић – био је директор "Елинда" у Ваљеву, Живорад Јаковљевић – ваљевског "Ферума", Рајко Антонијевић – једног предузећа у Крупњу, Рада Матић  "Истер - инжењеринга " у Ваљеву, Слободан Терзић – шећеране у Сремској Митровици, Јован Терзић – директор ОШ "Миша Дудић" у Ваљеву, Богосав Јаковљевић – судија Окружног суда у Ваљеву, Дикосава Јаковљевић – судија Окружног суда у Београду, Никола Јаковљевић – такође је био судија. Борислав Радојичић – директор "Инос – Ангросировине" у Ваљеву, Верољуб Милчевић – директор "Копова Уб", Милорад Радојичић био је директор Новинске и радио установе "Напред" у Ваљеву и секретар за одбрану Подрињско–колубарске међуопштинске заједнице.

            Занимљиво је да међу свршеним ученицима, па и наставницима ове школе, има мало познатих уметника, спортиста, свештеника. Изузетак је Љубивоје Адамовић, наставник српског језика који се после одласка у пензију посветио књижевном раду и већ објавио две књиге: "Река која се не леди" и "Топличка повест". Његова кћи Снежана Адамовић, бивши ученик, такође има две објављене књиге: "Созерцане беседе под гором" и "Војвода Зограф". Познато име је и новинар Јован Стојић – дописник  "Политике" из Ваљева.